Dobrodošli na blog: Mama kvočka

Da li si ti jedna od mama koja govori detetu 5 zapovednih radnji u roku od 3 minuta? Ako jesi - onda si i ti mama kontrol manijak ili mama kvočka. 

Jedan od najboljih saveta koji mi je mama dala u vezi vaspitavanja dece je da ih pustim onda kada oni žele da idu. I puštala sam ih postepeno. Odvajali su se od mene na jedan, pa na tri, pa na sedam dana. I to nam je maksimum. Iako sam svesna koliko je to važno za njihov razvoj, ja i to kontrolišem. Puštam ih onda kada ja mislim da treba da ih pustim. Ne možeš im sve uskratiti i ne možeš im sve dozvoliti. Pa zar to nije normalno? Moraš pratiti kako će da provodi svoje vreme, šta će da jede, u koliko sati će ići na spavanje, da li će učiti, šta će raditi u slobodno vreme. Sve to zvuči nekako roditeljski dok se ovako ne napiše i zvuči kao da sam u centru panoptikona i velikim očima posmatram  i kontrolišem svaki segment njihovog života.

Ovo je moja ispovest samoj sebi:

Ja sam posesivna mama. Prava ona mama kvočka, koja voli da zna sve o detetu, pravi kontrol frik njihovih (ali i sopstvenog) života. Mešam prste uvek i u sve: da su dobro obučeni (čitaj slojevito), da su siti, da su se zdravo nahranili, da su im nokti isečeni kako treba, da sve školske i vrtićke obaveze radimo na vreme i to ne manje od odlično, da su deca naspavana i odmorna, da je torba za treninge uvek spremna kao i ranac za školu, da su patike uvek čiste iako su provodile sate i sate napolju po blatu, da redovno čitaju, da su se kvalitetno izigrali, da su dovoljno trčali, da su nešto novo saznali...

A da muka bude još veća - organizacija svega mora da bude savršena: da ti kuća bude čista, veš uredno složen, police u frižideru organizovane (jedna za doručak, druga ručak, treća za užinu...). 

Mislila sam da mi je lakše da na taj način funkcionišem, da je sve na svom mestu, sve spremno, sve u pripravnosti kako bi sve brže išlo i kako ne bih gubila vreme na te sitnice. I onda sam upala u zamku, da se non stop vrtim oko tih sitnica. Da ne mogu da odem na spavanje ukoliko sudovi nisu u mašini i jastuci uredno složeni. Da sam sve vreme dostupna.

Svo to menadžerisanje po kući je počelo da opterećuje i našeg prvenca, koji je navikao da mu svaki sekund bude organizovan - inače mu je dosadno. U slobodno vreme, kada nema organizovanu opciju - pita šta treba da radi (?). 

Kada se rodilo drugo dete krenulo je i nas da opterećuje. Prvo iz razloga jer smo bili premoreni i bilo je mnogo više obaveza. Možda ne bismo ni bili svesni koliko je to loše i za dete i za porodicu, da nismo postali svesni da ne možemo sve postići.  

Kako kaže moja drugarica: jedno dete - kraljica, dva deteta - robinja. Pa otprilike tako. 

Evo primera: dete ulazi u kuću, i nije se još ni izulo, mi krećemo u torturu: govorimo mu da  skine jaknu i opere ruke, ostavi ranac u sobu. Onda odlazi u kupatilo, mi opet: smanji vodu, ne prskaj, dobro operi ruke, nisi dobro - suviše je kratko, hajde još jednom i ne zaboravi da ih dobro obrišeš.

Dolazi u trpezariju, jesi li gladan, kako nisi, šta ćeš da jedeš, da li si pojeo užinu, zašto nisi pojeo prvo sendvič, pa onda slatkiš, sedi da jedeš. Pričaj, kako je bilo u školi i pazi da ti mrve ne padaju na pod. Hajde lepo jedi, i pričaj više šta je bilo u školi.....

Mislite da je parodija? Stvarno nije, ne šalim se. 

Shvatila sam: 

Da nam ne gine dijagnoza ukoliko ne zakočimo.

Dete: u šoku od tolikih pitanja, ne zna više šta treba da radi sa sobom. Postaje nesigurno, nesamostalno, sa tendencijom da pogrešnim stvarima skreće pažnju na sebe.

Roditelj: naša prevelika očekivanja su kao kod onih roditelja sa tribina koji viču na decu jer su promašila gol. Kontrola svakog pokreta postaje opsesivno - kompulzivna radnja, da ne kažem poremećaj. 

I kako se isključiti? Pa lepo. Turn it off! Nema struje. Nema praćenja. Niti kontrolisanja.

Okreni se sebi. Još bolje: posveti se sebi. 

Onoj što si nekada bila. 

Onoj koja je čitala dok ne vidi da je svanulo. 

Onoj koja se smejala glupostima. 

Onoj koja nije u grču što nije sve potaman, ako je izašla iz stana, a da nije zategla posteljinu i namestila krevete. 

Onoj kojoj mrvice na podu ne smetaju, kao ni bele dlake koje se presijavaju na svetlosti. 

Onoj koja se ne opterećuje sitnicama. Koja nema vremena ni da misli o tim trivijalnostima. 

Ona koja pusti da se talog u šolji skoreni, a da čaša za vodu otkriva otiske prstiju i boju ruža sa usana. 

Koja je ređala knjige i uspomene, a ne kese namirnica. 

Koja je uvek imala vremena da se opusti i prepusti. 

A te radnje kao da su izumrle, jer je uloga dečijeg, porodičnog i sopstvenog menadžera uzela kontrolu nad ličnim životom umesto poslovnim. 

Porodica nije posao da možemo njome upravljati. 

Deca nisu naši projekti od kojih se očekuje samo uspeh. 

Mi nismo roboti. Mi smo samo mame koje se rastope kada ih dete poljubi ili im posveti crtež. 

Družimo se i na Facebooku, svratite.






Mantra za mamu kvočku:
Pusti neka te iznenade prljave čarape tvog pubertetlije sakrivene ispod radijatora i nasmej se.

#uživanjeumomentu