Dobrodošli na blog: Dobar dan, ja sam gluten free mama

Kada saopštite nekome da vam je dete alergično na hranu: gluten, mleko, jaja... svi na prvu odmah pomisle jao, šta to dete uopšte jede, ili jadan, ne može da jede čokoladu. Ali nije sve u jelu, a kamoli čokoladi. 

Ne postoji na tanjiru toliko problema koliko ih ima u duši. 

Prvi put kad sam se suočila sa alergijskom reakcijom mog deteta, je bio dan kada sam ušla u helikopter, krenula da upravljam, a da pojma nisam znala kako. Kao i svaki sledeći put, ponašala sam se kao da znam šta radim i da je sve u redu. Kao jaka i naizgled vrlo stabilna, hladne glave sam radila sve ono što sam mislila da će mu pomoći: zvala doktora, dala antihistaminik, mazila i tešila, ljubila i nosila dva sata dok crvenilo nije nestalo i svrabež prestao. 

Kada se stanje smirilo - ušla sam u kupatilo da se smirim i duboko udahnula. Sa izdahom su krenule nezaustavljive suze, nekakav bol u grudima ispunio je prazninu koju sam tada otkrila u ljušturi moga bića. Nisam ni bila svesna da ću morati sa tim da se nosim svakog dana, celog života, a da će plakanje postati neizostavan detalj mog osobađanja od stresa. 

Zamislite dečije rođendane, gde dete sedi na maminim krilima da ne gleda kako se deca zabavljaju u omaž nedozvoljenoj torti. Zamislite dete, sa godinu dana svesno da ne sme da dodirne obojeno, šareno i vrlo primamljivo u činiji na stolu dok okicama ne zatraži potvrdu. 

A sad zamislite da ne spavate dve godine jer vas svrabež ekcema budi i sve vas boli od češanja i zamislite krvavu posteljinu koju ugledate ujutru kao posledica otvorenih rana. Zamislite da vam u snu drže ruke, da bi sprečili dalje češanje. I zamislite da jedino možete da zaspite na grudima svoje mame, jer otkucaji njenog srca kucaju za mene. I jedino me njen glas može umiriti, a ona mora tako nenaspavana sutra da sredi, opere, postavi, kupi, ispegla, skuva, obuče, presvuče, namaže. 

Ali, ja sam sada porastao, pravim kolut napred u letu sa dve i po godine i igram futsbal sa batinim velikim drugarima. Mogu da odem i kod bake, a da ne tražim mamu. Ponekad mi se samo pojavi nešto crveno na nogicama, ne znam zašto i to me jako svrbi, sve dok me mama ne namaže i ne poljubi. Ja ne smem da pijem ovo mleko što svi piju, mada je moje isto belo, a nije od životinje. Ja ne smem da jedem hleb koji moji drugari u vrtiću jedu; kažu da to brašno, ono što vuk prospe na sebe da prevari jariće, nije dobro za moj stomak i moju kožu. Kažu i da ta jaja što nam daju koke nikako ne smem da jedem. Ali volim čvarke, veličine kokica. I znam sve boje, čak i sivu i ljubičastu. Samo moram da pazim gde i šta jedem.  

Brzina života koji vodimo natera nas da neke stvari radimo rutinski. Tako sam se se ponašala i u rešavanju problema sa alergijama, kao robot: samo da smirim reakciju, pronađem uzrok i kao da će biti gotovo onog momenta kad se posledice umire. Ponašala sam se kao da nije ništa strašno i kao da se neće ponoviti. 

Čudo kakav odbrambeni štit čovek može sam sebi da napravi. Takvu moć nemaju ni oni likovi u Ratovima zvezda. Koliko je to dobro, jer trezveno možeš da rasuđuješ u stresnim situacijama i da "radiš pod pritiskom", toliko nije zdravo za čoveka samog. 

Jer, stres me, svaki put, kao bumerang, dočekao.

Nobel čeka mnoga izlečenja, a roditelji spas. Jer dešava se često. Ustvari, dešava mi se svaki dan. A onda čovek proizvodi novu moć stvarajući omotač od ljubavi, toliko snažne, da ni univerzum ne može da je prelomi.

Tu sam, i na Facebooku.