Dobrodošli na blog: Mameće godine - bijući bitku s decom ili godinama?

E, počelo je. Verovatno mi se to dešava već neko vreme, ali ovih dana sam shvatila da je moja borba sa godinama počela! 

Noseći vrećaste pantalone i neo punk frizuru sa delimično obrijanom glavom, trudila sam se da ne budem uobičajena mama koja radi od 9 do 5, nego cool keva koja nosi deci krede u park, dozvoljava im da se isprljaju u prirodi i skaču po blatnjavim baricama, deli bombone po parku i vozi trotinet. 

Još su mi samo tetovaže fale da slika očajne keve u nedoživljenim tridesetim - bude potpuna, kao slika žene koja je svoj slobodan um zamenila sa nekim drugim, u budućoj prošlosti. Informacija koja mi je došla do leve strane mozga, odgovorne za logiku, da sam postala svakodnevna - mučila me je danima,  u stvari kad malo bolje razmislim - mesecima.

Morala sam da preduzmem neke korake. 

Prvo sam lupila glavom o zid jer nisam spavala po životnim normama, evo već pune dve i po godine, a onda sam lupila rukom o sto i rekla sebi: Ja želim više! O, da! Ja želim i da čitam jednu knjigu nedeljno i da imam lepe nokte i da idem u pozorište za odrasle, i da nemam bore i i da imam društveni život i da sam zategnuta i da budem. 

Samo da budem. Jer, nisam. 

Nisam svoja od kako sam upala u zamku da ti dete bude naj: da nauči da pliva sa 3, a da čita sa 4, da se hrani organski, da zna sve znakove automobila i zastave država, da bude Montesori vaspitan, jer je to ok, da bude dobar sportista, ponedeljkom, sredom i petkom od 17h i da zna engleski, utorkom i četvrtkom od 15h. 

Ja nisam - jer nisam opuštena. Jer ne uživam u momentu. 

Kad ti misli 24/7 okupiraju prvo jedinac, kome dodajemo bebca sa ekcemom i alergijama, a onda i skup ta dva bića - shvataš da ti više nisi ti, i da ti ni tetovaže ne mogu više pomoći da se osećaš mlado. 

Znam da to doživljavaju sve mame, mislim na one prave Majke, koje ne prihvataju žrtvu u odnosu mama - dete, već rade na posvećenosti, ali kako sačuvati bistar um, fizičku spremnost, duhovitost? 

Ako prestanem da se oduševljavam predstavama i raznim programima za decu i prihvatim salsu i tango, onda dobijam sebe, ali dobijam i godine? Dakle, dečiji svet podmađuje, a šta sa odgovornostima, ko će organizovati obaveze? Ono što me s vremena na vreme razmrda jeste neki adrenalinski poduhvat, ali susret sa realnošću u osnovi je dečiji svet u kojem ti moraš da si Vendi u Nedođiji, u najdivnijoj zemlji neodrastanja. 

A kad sklonim dasku za peglanje iz dnevne sobe i odjednom shvatim da mi je soba porasla,  onda i ja mogu da postanem bezbrižna u tom svetu. 

Razmišljanje o 40 +

Sve je sređeno, svi jeli, sve po kući oprano i ispeglano i tipi topi sređeno, a onda više nema snage. Ali, nema predaje ako ne želiš da te svakodnevica zarobi. I tada ulažem supermenski napor da vratim sebe razigranu i zapravo srećnu u osnovi i krećem u pravljenje malog carstva punog najdražih osmeha. 

Ostati mlad jedino opstaje u toj igri, kada se kreveljimo, izmišljamo, maštamo, kada se glupiramo, skačemo i plezimo, prdimo i kobajagi vređamo. 

I onda ovaj mali kaže tati " ti si devojčica" kako bi mu uzvratio na njegovo čikanje, a nama beskrajno smešno i ne pokušavamo da sakrijemo široki osmeh i dijamantski pogled usmeren u drugog člana plemena. A onda ja zaboravim na godine. I ništa drugo nije važno. Jer Jesam. Tu Jesam. Samo uživanje u momentu!

#uživanjeumomentu

Facebook LIKE klikni ovde