Dobrodošli na blog: Svi pričaju o izborima, čujte i moj glas

Rođena u julu, sa imenom Snežana. 

Paradoksu mog imena najviše se čudila moja prabaka, popadija Stankija.  

Umesto Petrija, dadoše detetu ime Snežana u sred leta, bog da im 'prosti, govorila je.

I nije dozvoljavala da dignem noge na stolicu za vreme obroka, dok je nepokretna ležala na krevetu u kuhinji. Ali je imala druge vrednosti.

Pre nego što je polomila kuk, vreme je provodila sa svojih deset mačaka u dvorištu. Mršava, sa maramom na glavi i velikim naočarima koje su joj prekrivale pola obraza, gospođa popadija dostojanstveno je šetala ulicom svojih jedanaestoro praunuka. 

Trčkarajući i preglasno se smejući izlazili su iz okvira društveno-socijalnog ponašanja. 

Radili su sve ono što rade i današnja deca: vikala, gurala se, povremeno se vređala i svađala, ali Stankiji to nije bilo bitno. Šetala je ponosno sa svih jedanaest. 

Danas se ne zna koji od njih je samosvesniji. 

Svi proizvedeni iz svešteničke kuće, a svi neprilagođeni. I svi se još uvek traže. Nijedan ne uspeva da uđe u korak sa ovim svetom. 

Sve neki slobodni umetnici u duši.

A zapravo ih je vreme učinilo izgubljenima. 

Nesposobni da svoje kvalitete iskažu o ovom svetu, baba Stankijini praunuci ne umeju da se nose sa novim normama ponašanja. Pravila kojih se oni pridržavaju i vrednosti u koje oni još uvek veruju su zaboravljeni. 

Na nju su dostojanstveni i ne saginju se pred autoritetima. Nisu potkupljivi, ali imaju dugačak jezik. 

Ko zna šta bi nam pradeda rekao? Njega se nešto ni ne sećam. Znam samo jednu činjenicu, da je svu pomoć iz Amerike koja je stizala za parohiju - nosio u crkvu za vernike, a nama ništa nije dao. Nijednu čokoladu. Jednom je samo mojoj baki prosledio zelenu haljinu sa plavim cvetovima, koju sam nosila kasnije kao tinejdžerka. Sada je nosi njena čukununuka. Eto, danas bi i on bio neprilagođen. 

Na njega su empatični. Na njega nisu korumpirani. 

A na koga da budu bahati? Na dedu, koji je sa dva fakulteta i poslom sudije, pobegao od cinkara udbaša u beli svet da radi u poslastičarnici? Na baka-kevu koja je pokušavala u svakoj reči da nas usmerava i drži na pravom putu. 

I ja sređujem kuću na crveno slovo iako mi je pradeda bio sveštenik. Jer to nisu ljudske vrednosti i nešto sa čime bih grešila. Nije nešto čime nekog povređujem, vređam ili se sa nečim sukobljavam. Postoje stvari koje su za osudu, a to nije rad.

Sve u veri mogu nekako da razumem, ali taj crveni greh - ne. Nemoj da radiš naudiće ti bog. Pa valjda on to ne radi. Trebalo bi da pomaže ljudima, da da svoj primer. Pa valjda sveštenici ne zlostavljaju decu. Pa valjda podržavaju sve vernike bez obzira kog pola bili i koga voleli. I dete mi ne ide na veronauku, a voli Božić. Pa?

Baba Stankijini praunuci su vredni. Ne odustaju pred problemima. I imaju inicijativu i snagu da se bore. Sada se već bore i za svoju decu. Ponekad im nedostaje nada, jer previše je izazova. Nakad im fali vera u sebe, jer ih šokira uspeh neznanja.

Stankija bi bila ponosna. Tačno znam njen tajanstveni smešak koji liči na Monalizin i pored smežuranog lica, prepunog bora. 

Tu smo sad, zreli ljudi, ali i dalje u borbi sa vetrenjačama. U borbi zbog budućnosti. Jer uvek imamo izbora. I kada nam neadekvatni postavljaju uslove. I kada biramo manje - na svoju štetu. I kada biramo moral u odnosu na materiju. Imamo izbora. Uvek. 

Družimo se i na Facebooku ;)