Istina o tome kako ću provoditi vreme sa svojim sinom, mučila me je još prvog dana kada sam saznala da nosim dečaka. Šta dečaci žele? Koje su im omiljene igre? Ako su samo autići i fudbal, gde sam ja u toj priči? Džabe sam čuvala sve Barbike, Kenove i njihovu garderobu. Ništa od pravljenja frizurica, opuštene šetnje, mudrih lekcija o dečacima, savetima za šminkanje i negu lica, uživanja u šopingu i sladoledu griže savesti, ništa od svega toga.
Kako uopšte funkcioniše njihov svet?
Kada mi je doktor, već u četvrtom mesecu trudnoće rekao da nosim dečaka, sve što je moja mama uradila na vaspitavanju, momentalno je palo u vodu, u vidu moje šokantne i proste reakcije, u odgovoru finom dokrtoru. Ne samo da mu nisam poverovala, nego sam ostala zatečena, zbunjena.
Kako je moguće da baš ja, čini mi se celog života sanjala da imam devojčice, ma ni zamišljala dečake u toj maštariji - da baš ja čekam dečaka?
Reakcije okoline su još više podstakle moje sumnje. Tata potencijalnog dečaka je bio u fazonu, ok, ima vremena, možda je doktor i pogrešio, potajno priželjkivajući nežnije biće, sve tri bake bile su vidno razočarane, a tetkine ljubimice plač čuo se u prečniku od 60 km.
A onda jezičarka, organizacionih i komunikacionih veština, rodi ne jednog, već dva dečaka. (!) Čime sam to zaslužila? Jeste da jedan ima osmeh lep kao kod devojčica, a da su drugom, zbog loknica mešali pol i pored Spiderman majica, rodila sam prave pravcate dečake, kojima je lopta sastavni deo tela, a trčanje, rvanje i pljuvanje najzabavnije aktivnosti kojima mogu pokazivati različite emocije, 12 u 1: dosadu, najbolje zezanje ikad, borbu, prenaglašen smeh i groktanje, čikanje pred rat i znak da treba promeniti lokaciju da ne bi došlo do većih neprijatnosti.
Milion puta osramoćena u javnosti, svaki put isflekana, tešim sebe da ne postoje takvi zagrljaji kakvi imaju moji dečaci.
Koje aktivnosti, i koji način vaspitanja primeniti, pitala se jednom, pre 8 godina moja glava?
Odgovore sam našla u majci prirodi. Dečacima treba veliki prostor. Dečacima treba vazduh, nesmetano i nekontrolisano oslobađanje pokreta i sloboda misli. Dečacima treba livada. I lopta.
Da. Livada i lopta.
Nema ništa bolje za preusmeravanje energije. Umni rad i koncentracija mojih dečaka opstaju jedino uz fizički premor. I hvala dr Ranku Rajoviću što je to uključio u IQ studiju.
Zato smo parkić pretvorili u dvorište.
U nedostatku kuće. Već sa prvencem sam shvatila da je bolje što pre osposobiti ga za život, u fizičkom smislu, podstičući razvijanje krupne motorike u mini teretani za decu tj. u parku.
Nije me bilo sramota kada sam ga puštala da puzi sa devet meseci, ne brišući mu vlažnim maramicama rukice na svaki sekund i po. Nije me bilo sramota kada sam se sa sve stomacima i guzicama pela sa njima na tobogan, ljuljašku i klackalicu. Rano osamostaljivanje je dovelo do toga da sam sada bezbrižna, čak i da dvogodišnjaka pustim na sprave i sa klupice ga posmatram. Njihova motorika sigurno ima veze i sa genetikom, ali rano treniranje je dovelo do odlične spretnosti i jednostavog učenja, ne samo različitih sportova, već i savladavanja svih dvotočkaša.
Ako bi me sada neko pitao koje metode vaspitavanja primenjujem sa mojim dečacima, izuzimajući psihološki pristup, odgovaram jasno i glasno da je najbolji način vaspitavanja aktivnog deteta - sportski način iako to verovatno i ne postoji u nauci o roditeljstvu.
Nije lako. Sigurno je najteži način. U početku je pažnja usmerena na svaki pokret, motivaciju i podršku, gurkanje i bodrenje, a sada, kad mečići mogu da opstanu sami u prirodi, imam poverenja da se penju na drvo i preskaču prepreke, skaču i bacaju se po betonu. I to je spokoj koji sam zamenila sa stalnim bdenjem i upozoravanjem na opasnost.
I šta jedna mama koja je odrasla na Barbikama shvatila? - Da će duže biti mlada sa sinovima. Oni će zapravo održavati taj duh. Odbojka, tenis, vožnja bicikle, šta ćeš zdravije od takvih aktivnosti, pa zip line, rafting, skijanje na vodi i bandži, ma toliko je stvari koje možemo zajedno raditi, a koje će me konstantno "podmlađivati".
Pročitaj još: Šta sam naučila od mojih sinova?
A ko kaže da dečaci ne vole knjige, koncerte i muzeje? Taj se vara. Mami za dušu, moji dečaci zavoleli su i uživanje u umetnosti.
Ako vam se svidelo, pratite me i na Facebooku ;)
Ja imam ćerku i sa njom je bilo lako. Bilo, kažem - više nije, jer je u pubertetu :) Isto sam se pitala kad sam rodila sina. I sad, sve je to trčanje i pucanje ok, ali šta kad on više voli da bude poput devojčica? Voli da pleše, peva (ok, ovo je unisex), nežan je i ne štedi zagrljaje, poljupce, volim te i slično. Nije baš lud za pucanjem i trčanjem i loptom i kolima. Igra se šerpama, igra se prodavnice... Pa pogledam druge dečake i pitam se gde li sam pa ja pogrešila. I jesam li?!!!
ReplyDeleteMa kakvi pogrešila!? Blago tebi ;) I moj je punio paprike sa dve godine i danas voli da muti šlag i pravi kolače sa mnom. Najnežniji poljubac koje mi mame možemo primiti je od sinova, koliko god da su oni aktivni, grubi ili nežni. Dvojica aktivnih u paketu su malo ludilo, ali pojedinačno su najnežnija bića koje mama može imati.
ReplyDelete