Dobrodošli na blog: Šta sam naučila od mojih sinova?

Mame devojčica, do skoro sam bila ljuborna na vas. Mislila sam da provodite mirne dane, uživate sa ćerkama u garderobi, šminkanju, razgovorima, mirnim, maštovitim igrama sa lutkama, plastelinom i bojicama, da imate desne ruke koje vam uskaču u kuhinji i organizaciji... 

Mislila sam da imate mir i tišinu. 

Bila sam u zabludi. 

Sve jedno je. Svakoj generalizaciji nema mesta na mom blogu. Postoje devojčice koje laju na zvezde, ali postoje i dečaci koji vole da mute šlag i biraju odevne kombinacije. 

Upozoravam da ovo pišem iz ličnog ugla, kao u ostalom i sve na ovom blogu.

Mnogo godina je prošlo od kada sam istinski uspela da shvatim ponašanja mojih dečaka i nerazumljive postupke objasnim kao normalne pojave. 

Nisam od onih koji sve stavljaju pod isti koš, ali stvarno sam mislila da je život sa devojčicama bezbrižniji, da one ne bi ni poželele da sa dve godine preskoče ogradu, a kamoli to i urade. Možda je to bilo iz jednog jedinog razloga - što sam se sama suočila sa nepoznatim stvarima i što sam ponašanje mojih dečaka doživljavala kao ne tako meni blisko i na tom putu se katkad zaprepašćivala šta sve taj mali mozak može smisliti. Uglavnom je to bilo u sferi dostizanja visina, prevazilaženja prepreka i komunikaciji pokreta, ali često su i neki naizgled jednostavni postupci postajali šokantni. 

Neznanje sam zamenila mudrošću. Mudrošću da razumem, mudrošću da sebe i njih branim od osude, ali vremenom i mudrošću u kojoj ne gubim vreme da se branim od takvih osuda.

Evo šta sam naučila od mojih dečaka:

1. I igra balonom može biti grubo igranje. 

Počinje laganim dobacivanjem, čiji se udarci zamenjuju šutiranjem, pa neprimetno duplim udarcem prerastaju u smečovanje. Sam balon i ne pravi toliku buku koliko padovi, proklizavanje po parketu i bacanje po kauču.

2. Ćutanje ponekad i nije zlato kad želiš da saznaš kako je prošao dan u školi.

Deklamovanje o provedenom danu je izvlačenje reči iz usta i dozivanje mozga, a ne rutinski razgovor. Nisam imala predstavu koliko je naporno iskamčiti par rečenica o najobičnijim stvarima, tipa šta ste imali za ručak, da li si odgovarao, da li si dobio ocenu, da li ti se nešto neobično desilo, da li si bio u kazni?

3. Nekad je ipak bolje prećutati i ne obazirati se na nepravdu. Tako je jednostavnije.

Bolje da odležim kaznu za koju i nisam kriv, nego da objašnjavam da to nisam uradio.

Biti dežurni krivac za samog krivca nije neobična stvar. Toliko je Vojvodina ravna koliko i savest malog krivca. Taj mozak prosto ogugla na nepravdu pa mu je ulaganje napora suvišno da bi se opravdao od krivice koja mu i ne pripada. 

4. Čikanje je u suštini igra reči.

Čikam se, dakle postojim!

5. Omiljeni, vanvremenski i vanprostorni outfit koji je uvek trendu i za sve prilike, su farmerke iscepane na kolenima. 

Ne postoje mudrije mame od mama koje prikrivaju poderotine na kolenima! Konac, igla, zakrpa, stiker, iznutra, spolja, paralelno na oba kolena - ma kreativnosti nikad kraja!

Pročitaj još i: Sin 1 + sin 2 = ludilo mozga ili ne?

6. Prdenje i podrigivanje su nezamenljiva zabava. 

Nema mesta osuđivanjima! 

Ko nije doživeo ne treba ni da daje sud. Nisam mogla ni zamisliti koliko prosti postupci mogu biti simpatični i smešni. Naravno, jer dolaze iz utrobe mojih dražesnih. 

7. Kad god poželiš da se ispružiš na kauču u dnevnoj sobi - očekuj napad!

Bolje se odmorim na trpezarijskoj stolici, gde samujem i iz daljine ih posmatram, sa pola mozga, nego na udobnoj ugaonoj garnituri, pod pretnjom napada, skakanja i nasilnog ljubljenja!

8. Gurkanje i pesničenje su normalna komunikacija i pomirite se već jednom sa tim.

To je normalan govor koju koriste dečaci. Kako bi drugačije rekli "Vrati mi igračku!" - nego otimanjem? 

9. Svakodnevne rutinske stvari nisu ni malo bitne. 

Zar je važno šta je bilo za ručak ili da li sam dobio peticu, kad budem imao vremena i setio se, ako je važno - ispričaću ti.

10. Maženje je često igra u kojoj onaj koji mazi dobija modrice. Ali to su modrice ljubavi.

Napomenuh već - pazite se kauča. To je mesto napada. 

11. Lopta može biti sve. Hej, SVE! Flaša, zamotuljak papira, čarape, kamenčić, papuča, igračke... sve se može šutnuti.

Naučih da kreativnost nije samo u bojama - ima nešto i u lopti. 

Sad mi je lakše. 

Vrlo verovatno da na svetu postoji mnogo dečaka koji imaju drugačije poruke za svoje mame, ali meni su moji dali ove lekcije. Kad sam naučila da ih razumem, a da ih ne osuđujem - život mi je postao lakši. 

Prihvativši ih takve kakvi jesu (a današnja deca su sklona veoma malom korigovanju) naučila sam da uživam u svim njihovim kreativnim grubostima i prostaklucima.

Pravda za normalne dečake: Ne osuđujte na prvu loptu: podrigivanje, skakanje, otimanje, gurkanje, trčanje tamo gde ne treba - takvi energični "bezobraznici" često postaju genijalci.

Volela bih da se družimo i na Facebooku ;)