Dobrodošli na blog: Sisa ili šnicla?

Ova nedelja je posvećena dojenju. Iako nisam uspela da budem izvor hrane mojoj bebi, do skoro sam mislila da sam bila u manjini. Međutim, šokirala me je činjenica da samo svaka sedma mama u Srbiji doji svoje bebe. Podaci Unicefa pokazuju da se ovaj trend smanjio na 13,7% poslednjih pet godina naspram skoro 40% mama u svetu. 

Iako stojim iza toga da svaka mama treba da donese odluku o svom telu, dojenje, abortus, depilacija, veštačke obrve, veštačko sve... postoji toliko argumenata koji pokazuju koliko je dojenje dobro i za mamu i za bebu. Na žalost, ima žena koje nisu u mogućnosti da donesu bilo kakvu odluku jer nemaju izbora. 

Zašto je dojenje manje popularno od flašice u Srbiji? 

Svi se slažu u jednome - mame su dežurni krivci. Mame su sebične i jedini cilj koji imaju je da sačuvaju svoje grudi?! Mame ne znaju da je to najbolje za njih?! Mame ne žele da zdravo hrane svoju decu?! 

E, ne može da je tako. Mame jedino mogu da budu umorne, uplašene, zavedene pogrešnim savetima, same u svemu, bez podrške, znanja i snage.

Hajde malo da skrenemo krivicu na društvenu odgovornost. Od trenutka kad se dete rodi, oko novopečene mame svi, kao da su u nekoj zaveri, ponavljaju da je beba gladna, da ne napreduje dovoljno, da mama nema dovoljno mleka, da joj grudi nisu dobre, da beba ne ume da sisa... Počevši od neadekvatnih saveta i obuke u porodilištima, do nedovoljno obučenih i nepažljivih, čak agresivnih medicinskih radnika u ustanovama primarne zdravstvene zaštite, do umorne mame koja ne može da sedi niti da stoji od bolova, postporođajne depresije i hormonalniog disbalansa, okružena babama, tetkama i strinama koje joj tutkaju savete po glavi kao lupanjem po dobošu. Opet, s druge strane, u porodilištima koji nisu u baby friendly programu donose nahranjene bebe, a mamu i bebu često otpuštaju iz bolnice posle dan i po do tri. Jedan od razloga za nedojenje su i žene koje imaju veće zdravstvene probleme sa kojima ide u rizična trudnoća. One nakon porođaja nastavljaju sa svojim terapijama, koje nisu u sinergiji sa dojenjem. U njih su usmereni pogledi, ni njima se ne veruje.   

Kako se oseća mama koja ne može da doji kad vidi reklame za dojenje? Malo je reći kao nedovoljno dobra. To se doživljava kao neuspeh. Kao da nije dovoljna za svoje dete, kao da nije dovoljno učinila za njega, kao da glavna funkcija koju kao majka može da ima - izostaje. Osećaj je jako bolan. 

Na regularnom ultrazvučnom pregledu dojki, jednu godinu pre nego što sam dobila bebu, lekari su mi rekli da neću imati mleka. To mi u tom momentu i nije bilo tako bitno, jer još uvek nisam razmišljala tako "odgovorno" o deci, ni uopšte o svojoj deci, ali kad sam rodila prvenca, nije mi bilo sve jedno kada sam u sobi punoj porodilja, bila jedina mama kojoj ništa nije krenulo. Lekari greše, mislila sam, naročito jer je pregled bio godinu dana ranije, tako da se nisam oslanjala na njihove tvrdnje. Stavljala sam bebu na grudi pre svakog obroka. Nagon za sisanjem je tu, beba cokće li ćokće, ali nema ni kolostruma, a beba plače, gladna i slaba. Plakala sam, pokušavala iznova i iznova, svaki dan nekoliko puta dnevno i tako više od mesec dana. Dobila sam ragade, krv je tekla preko veštačkih bradavica - ali mleka nije bilo. Patronažna sestra me je masirala do suza; takve bolove nisam osetila ni na porođaju, ali sve je bilo uzalud. Tvrdnje lekara su bile tačne.

Sa drugim detetom sam postupila isto. Jedina razlika je bila što sam bila smirenija. Trudila sam se da budem što opuštenija kako bi beba osetila da je sve u stvari prirodno i spontano. Nisam se opteretila kad mleko nije nadolazilo, razmišljala sam samo pozitivno, biće, polako. Kako se neko duže vreme ništa nije dešavalo, nabavila sam pumpicu za izmuzavanje. Rezultati su bili poražavajući - sat vremena stiskanja - 5 mililitra mleka, nedovoljno i za dodatak kafi. Beba nije napredovala, prešli smo na dohranu, ali i dalje sam se svaki dan, po nekoliko puta dnevno, po sat vremena družila sa bebom i pumpicom. Na žalost, posle dva meseca shvatila sam da je sve ipak bilo uzalud. 

Poražavajuće i bolno, naročito za nekoga ko nije navikao na neuspeh i na odustajanje. Ali, ako bi me neko pitao da li bih se opet tako trudila bez obzira što je verovatnoća mala, skoro ravna nuli, rekla bih - da, jer je taj emotivni kontakt sa bebom nezamenljiv.  

Borimo se za ženska prava, za dečija prava. Borimo se za ravnopravnost. Borimo se protiv diskriminacije. Borimo se za slobodan izbor, a dojenje jeste mamina stvar i svaka osuda je suvišna. Pustimo malo mame na miru, iovako od dana prvog, kada saznaju da su u drugom stanju - ne dobijaju nikakvu podršku od sistema. 

Evo paralele između dojenja i flašice, pa neka svaka mama za sebe i svoju bebu odabe pravi izbor:

Flašica kao parče šnicle

1. Jednostavnije hranjenje na javnim mestima za mame koje se stide.

2. Nema potrebe posebno negovati grudi. Nema mastitisa.

3. Nema bolnih bradavica i ragada.

4. Tačno znate koliko je beba pojela.

5. Beba ranije izbaci noćni obrok. 

6. Mama može da jede i pije sve, i ljuto i pasulj i alkohol.

7. Tata je više uključen, a mama odmornija i slobodnija.

8. Beba je bolje uobročena. Zna se, jede u početku na 3, kasnije na 4 sata.

9. Čvršće, neizmučene grudi kasnije.

Dojenje kao Manuka med

1. Lakša priprema obroka - tj nema pripreme. Samim tim i higijenski uslovi hranjenja su ispunjeni.

2. Ušteda u kupovini bebi opreme (grejač za flašice, sterilizator, flašice...). Jeftini je, u stvari za Dž je.

3. Prirodno mleko znači hranjenje sa izvora.

4. Uvek je dostupno za bebu.

5. Reguliše telesnu težinu i poboljšava dotok minerala u kosti.

6. Posebni trenuci i za mamu i za bebu.

7. Razvijeniji imuni sistem, smanjena verovatnoća pojave alergija, astme, dijabetesa kod bebe.

8. Brže vraćanje materice u prvobitno stanje i postporođajno krvarenje je slabije.

    9. Manji rizik od karcinoma dojke i jajnika. 

Volela bih da čujem koja su vaša iskustva?




Možemo se družiti i na Facebooku :)