Alergija kao kriza identiteta




Dugo je prošlo vremena od kako sam o ovome mogla da pričam. Jer je bolelo. I još uvek boli, ali zbog druge dece, zbog mama, moram sve više o tome da pričam, kako bih nešto promenila i možda nekome pomogla. 


Deci da brže ozdrave, mamama da budu jake i ne gube nadu u pronalaženju rešenja.



Kada pričam o alergiji kao periodu života koji proživljavam sa svojim detetom, ne mogu a da je ne povezujem sa svim onim sa čim se roditelj nalazi, a da nije samo briga, nadrealan stah, jed koji osećaš u svim porama svog tela, već misli o odsustvu podrške na svim nivoima, nerazumevanju prijatelja, lekara, ali i one grane koja je sinonim za razumevanje i podršku slabih lica - socijalnim ustanovama. Od pedijatra, koji je na prvom nivou zdravstvene zaštite, i ne zna kod kog specijaliste da te uputi, a sem saveta o izbegavanju namirnica na koje primetiš alergiju, nikakvu informaciju niti podršku ne pruža, do specijalista koje si prinuđen sam da pronalaziš i koji ti eventualno saosećajno saopšte da onaj ko pronađe lek za ekceme i alergije - dobija Nobelovu nagradu, onda znaš ne samo da si ti u prvoj liniji fronta nego i jedini koji se boriš sa svim



Savet: Dete sa atopijskim dermatitisom se upućuje kod alergologa, jer su alergije, kako inhalacione tako i nutritivne uglavnom povezane sa ekcemom, pa ako ima potrebe i kod pulmologa, jer su problemi sa disanjem jedna od narednih povezujućih dijagnoza, i kod gastroenterologa i nutricioniste ukoliko se utvrdi alergija na hranu.





Pročitajte još: Ekcem se tretira ljubavlju


Ni bliski ljudi se ne mešaju, jer su neupućeni i ne žele da opterećuju sebe dodatnim informacijama. Još veći je problem što je stanje kod dece promenljivo, pa se dešava da u jednoj nedelji sme da jede pasulj, a da mu već u drugoj nedelji smeta. 


Mnogi ne pružaju podršku, ne udubljuju se u problem i pri poseti donesu detetu grisine i bananicu, a s druge strane ima i onih koji i za sopstvenu proslavu pripreme torticu samo za moje dete, bez jaja, brašna, mleka, kikirikija i soje. Neki samo odmahnu glavom. Neki radi reda i pitaju. Čak i veoma bliski ljudi. Sve to roditelja koji se svaki dan bori sa neizvesnošću ume jako da zaboli i onda nesvesno bira ljude koji su empatični i preduzimljivi, nalazeći nove ljude, sa sličnim problemima.




Sama problematika mi nije bila strana. Prvi kontakt sa alergijama i ekcemima imala sam u užoj familiji pre trinaest godina. Kao glavna tetka koja do besvesti obožava bratanicu išla sam po klinikama gde su je  40 puta bockali na obe majušne ručice da bi utvrdili alergiju. A bilo je perioda kad je smela samo tikvice. Nijedno meso, nijednu voćku, ni luk, ni krompir, ni žitarice. Nedelju dana na tikvicama. Iz toga je nastala astma i veoma ineligentna i zrela tinejdžerka. Pre osam godina sa prvim detetom suočila sam se sa ekcemima i bronijalnim opstrukcijama, alergijom na korove, na dlaku psa i na brufen, koji je rezultirao veoma opasnom reakcijom. Ostajanje bez daha, disanje koje menja fizionomiju abdomena, gore, dole, izdah, udah. Magareći kašalj koji je sa svakim sledećim napadom postajao sve nepodnošljiviji. I prestalo je - antibiotik nije uzeo 5 godina.



Svo troje leči isti doktor. Vreme radi za vas, ali vas je trebalo sterilisati, ume da kaže u šali. Ali na žalost, čak  i pojedini lekari, smatraju da je to pojava, a ne bolest, i tako se i odnose, kao prema nečemu što je stanje imunološkog sistema u reakciji sa hranom, nešto što nije izlečivo, ali nije smrtonosno. 






Lako je kad si sam i kad se boriš samo za sebe, ali čim postaneš roditelj, dešavaju se stvari koje ne možeš da kontrolišeš, plačeš za svaku imalo tužnu scenu na ulici, u filmu, rastužiš se uz pesmu, u prodavnici dok posmatraš deku kome se ruke tresu dok kupuje šampon od koprive za svoju baku.


Kada ti se život pretvori u razmišljanje o problemu koje tvoje dete ima, stvarno više nisi svoj. Kada misliš o katastrofalnim ishodima koji se mogu desiti kad tvoje dete nešto pojede - onda to nije razmišljanje o hrani nego o zdravlju, o životu, o svakodnevnoj borbi



Onda više nema mesta suzama, pretvaramo se u heroine sa nadsuper moćima vrednih svakog Nobela.

Možete me pratiti i na Facebook stranici.






11 comments :

  1. Svaka čast za snagu i hrabrost, i upornost, i strpljenje...Svaka čast.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala, hvala puno na podršci, mnogo mi to znači!

      Delete
  2. Slazem se sa svakom rijeci! I mi prolazimo kroz isto, razumijem vas u potpunosti. Bockanje malih rucica, antihistaminici, sad i Singular... Bilo je i nekoliko duzih mirnih perioda, a onda strasne klinicke slike... Jadna mala bica <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Sve u krug i nikad mirni, sve znam :(. Najvažnije je da jačamo našu psihu, a njima imunitet :)

      Delete
  3. Citam tekst i kao da sam ga ja pisala. Meni malisa 6 meseci nosio velicinu 74!!! i niko nista da primeti. Dobili Singulair i na njega dobili alergiju!!! Pojeli za slavu prvo parce ribe iskocila koprivnjaca koja se danima selila sa boka niz noge pa na ruke... Radili test na belance - negativan,radili patch test na isto posle dva dana opstrukcija koju smo lecili mesec dana osip po celom telu... I onda neki "prijatelji" bi svom detetu sve dali da jedu... kao da ja umisljam.
    Izbacili mleko, jaja, psenicu, ribu, crveno voce i povrce, soju, kostunjave plodove, med... on i dalje sa kiselim stolicama, zivim ranama na guzi... sama iskljucim gluten... malo bolje... skapiram da su tu jos i grasak, pasulj i banana problem... iskljucim i njih... DETE PROCVETALO!!!!
    Onda pokosise travu (a nas blok pun zelenila) - mi opstrukciju, dobismo Sinacilin - krv u stolici...
    Jos dve stavke na spisku...
    I onda... sta dalje? Vrtic?!!! Kazu da donosim hranu. Trazim da jede za posebnim stolom - oni nece da ga DISKRIMINISU!!! Ja u vrtic po uplatnicu - hleb na stolovima u sobi,po podu, neki ga nosaju po sobi!!!!
    PA ZAR GA VEC NE DISKRIMINISU time sto sedi kod kuce?

    ReplyDelete
    Replies
    1. Strašno je to koliko malu podršku imamo sa svih strana. Često i od prijatelja. U institucijama se pak, svi sklanjaju jer ne znaju. Bežeći od problema, beže od odgovornosti. Nemaju adekvatnih uslova, pa ignorišu da bi izbegli dodatno angažovanje. Ja sam se posle godinu i po dana izborila da mom detetu naprave hranu u vrtiću. Morala sam da se obratim povereniku za zaštitu ravnopravnosti, što i vama savetujem. I pre samog spora su poslali prijavu u predškolsku ustanovu koja je vrlo brzo odreagovala. Pre toga sam kucala na mnoga vrata, pisala molbe i žalbe, ali kako to jeste prava diskriminacija sa najtežim značenjem te reči, sprečavanjem da se dete razvija kao i sva druga deca, hitno je rešen problem. Pišite mi ukoliko je potrebno da vas više uputim. Samo smireno i jako! Veliki pozdrav!

      Delete
  4. Dubok naklon! Skidam kapu! Svaka cast!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala, hvala puno. Svaka podrška znači kao svaki zrak sunca.

      Delete
  5. Svaka cast na istrajnosti i tolikoj snazi. Jos jedna stvar za divljenje je da neko ima snage da pise/prica o takvim stvarima..ja nemam ali moram da priznam da sam srecna kada vidim da je neko ima. Nije bitno da li pricamo o atopijskom dermatitisu, alergijama ili stanju na trotoarima/pesackim prelazima zbog kog ne mozes kolicima da prodjes kroz ulicu..stvar je takva da ja ne vidim poentu pricanja/pisanja o tome jer vecinu to ne dotice ili ne zeli da se bavi time a daleko bilo svojim mini naporom nekome pomogne ili nesto promeni. Nisam po prirodi negativac ali sam poprilicno realna sa stanjem svesti i prioriteta nasih ljudi.

    ReplyDelete
  6. Moj mlađi sin je sa 6 meseci dobio prvi put opstrukciju. Doktorka je sva bitna pitala "a gde ste vi dosad, kako niste prepoznali?" Ja sam bila besna i rekla sam da nismo dobili uputstvo za upotrebu, pa sam spomenula baba-tetku koja je bila lekar i njen način ophođenja i još svašta nešto. Stariji sin ok, uglavnom zdrav, mlađi bolešljiv. Do 5.godine kozje i sojino mleko, bez kakaa, grickalica, meda... Kasnije je koristio samo mleko bez laktoze.U 5.razredu je završio u bolnici, a doca je zaključio da nam treba psiholog, a ne pedijatar. Pa psiholog iz bolnice napiše poduži izveštaj da se ipak lekari pozabave detetom. Od tog prepucavanja ja sam bila na ivici živaca. Mesec dana je bio u bolnici pa je otpušten bez neke konkretne dijagnoze. Opet od lekara do lekara... u međuvremenu dobijemo dijagnozu hašimoto tireoiditis. Šta sve nismo probali i gde sve nismmo bili... poduži spisak bih mogla da napišem. Nakon 2,5 godine DR kod kojeg smo otišli, jer više nismo znali šta sa detetom, predloži ishranu bez glutena. Kakav preporod! Sad je moje mršavo bledo dete postao dasa od 17 godina i 193cm visine. Sad je on dovoljno odrastao da shvati šta mu je taj režim ishrane doneo pa se istog pridržava. Nema celijakiju tako da brašno kupujemo, a ako pojede nešto sa glutenom nastanu žešći stomačni problemi. Naravno, uvek ima onih koji smatraju da mu ništa ne bi falilo da jede normalno, da jadno dete gladuje itd. Na svu sreću on je vrlo rečit i ume tako lepo da objasni šta mu je ovaj režim doneo tako da se mnogi vrlo brzo povuku sa svojim savetovanjem. Pozdrav za sve hrabre roditelje koji se bore sa sistemom, predrasudama, okolinom zarad zdravlja svoje dece.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Veliki pozdrav i za hrabru mamu i za hrabrog momka! Najvažnije je da ste uspeli i da se nosite sa tim na visokom nivou, a ono što smo preživeli i problemi sa kojima se svakodnevno susrećemo, nadam se da ćem jednog dana i zaboraviti. Ostaju nam priče, saveti, postovi i blogovi kojima pomažemo nekoj mami da se bori. Hvala na ispričanoj priči.

      Delete