Dobrodošli na blog: U susret četrdesetim: smrzavanje u sred leta

Upozorenje: Ovo je potpuno lična priča, ali može biti i opšta. Nije vesela. Ali je optimistična. Radi se o osećanjima i osećanjima. Bez razuma. Ili ipak ne?

Kad izađeš iz roditeljske kuće i kreneš u samostalniji život, od perioda studiranja, pa do stvaranja sopstvene porodice,  život se odvija po pravilu kombinacija standardnih životnih faza. Faza kad ljubav cveta, a para nema ni za pivo iza ćoška, faza kada imaš toliko para, ali nemaš vremena da ih potrošiš ili faza kada je borba za zdravlje presudna. Ja sam te faze podelila na X, Y, Z faze radi lakšeg obeležavanja pri pravljenju njihovih kombinacija. 

X bi značile pare, Y je ljubav, Z je zdravlje. 

Htela sam da napravim jedan eksperiment sa tim životnim fazama, brojeći čega je više, u cilju da mi matematika kaže šta sam imala najviše u životu, jer osećaju više ne mogu da verujem.

Život uglavnom nije ni sličan onom koji smo zamišljali. Pun je turbulencija. Neke stvari nam se jednostavno dese, neke nastavljamo da priželjkujemo, a neke bismo najradije zaboravili. 

Na pragu četrdesetih misli o prošlosti se analiziraju do sitnih tančina. 

Preispitujemo se, šta smo uradili, gde smo pogrešili, šta sve znamo, šta još želimo da naučimo. Kod mene je bilo prvo - nemam para, imam ljubav, pa je najednom došlo i X i Y i trajalo je dok pare nisu pojele ljubav. Kad je ljubav nestala, bilo je strašno, mislila sam da se raspadam. Nisam samo mislila, do slovce sam se raspadala. To su bili prvi ozbiljniji stresovi. Onda se ljubav vratila, a pare izgubile. Živela sam kao nekada, u maštanjima, u snovima, ušuškana u vrtlogu ljubavi. Bilo mi je lepo, iako posla i para nije bilo ni u nagoveštajima, a sa njima ni ostvarenja tih snova. 

Ali neki snovi se prave od ljubavi. 

Ona faza kad se rađaju deca uvrštena je u najsrećnije, ali i najstresnije momente u životima ljudi. To ne bismo menjali ni za šta na svetu. 

Deca su bića koja se ne dovode u sumnju. 

Imao para ili ljubavi - faza zvana deca se ne zapostavlja. Maksimalno se trudimo da odgovorimo zadatku, ponekad, od silnih obaveza, zaboravljamo na emocije, pa im se vraćamo i uživamo u najlepšim momentima. 

Moj heroj se rodio namerno dan pre maminog rođendana. Da bude svoj. Da kaže svima da je junak dana. Zamalo da ga nazovemo Tesla, baš na dan rođenja velikog naučnika. Ali, on to nije hteo. Nije hteo ni da ima plave oči kao svi u celoj familiji. On je grandiozan, veliki, maksimalan, namerno sladak i šmekeriše zelenim očima. 

Nakon par meseci desila se faza nedostatka zdravlja. Ne može se reći da je to najgora moguća kombinacija, postoji i gora kada imaš samo novac, bez Y i Z, ali kad problemi nasrnu na tvoje dete - onda se preskače svako stepenovanje. Kad prebrodiš probleme, uobičajeno je da želiš da ih zaboraviš i staviš iza sebe. Ali momenti koji se tiču života tvoga deteta nije moguće nikad prevazići. Koliko god je stanje mirno ne možeš da se opustiš, uvek se plašiš da bi moglo opet da krene po zlu. 

Za zdravlje smo se borili i izborili, a onda dođe neka čudna faza u kojoj je sve u redu, a ti nemaš snage za radost. Ova sentenca mi liči kao da je lično Selimović napisao u "Sjećanjima", ili pak, Tolstolj? Ja nemam snage za radost. Negde mi je ostala ta rečenica. Takvo osećanje dolazi obično posle velikih boli. Kad bol dovodi do bezumlja. Tragovi na duši se ne brišu, a sećanja na njih u svakom trenutku mogu naterati suze. Lepa sećanja vremenom ublažavaju ožiljke, ali oni uvek ostaju. Nema opuštanja. 

Kad postaneš mama život ti odjednom postane mirišljav i nežan. 

Inače su novopečene mame osetljivije, teško da mogu da gledaju filmove, a da ne zaplaču pri imalo emotivnijim scenama. A neke žanrove i ne gledaju više. 

Ljubiteljke horora nisu u stanju da odgledaju ni Kill Bil, a da u scenama crvenog vatrometa ne okrenu glavu u stranu. 

Ne čitaju dnevne novine zbog jezivih naslova i još gorih tekstova, prelaze preko teških fotografija i naslova na društvenim mrežama, plaču kada im drugarica poverava tajnu iz detinjstva i kucaju svaku, ama baš svaku do jedne poruku za pomoć ugroženima. 

A na lepe stvari se odgovara sramežljivo, bojažljivo. Nema više širokog osmeha. 

Osmeh se pretvario u Monalizin brk. 

Smeješ se, ali ne pucaš od radosti. Možda su emocije u strahu i ne žele da izađu iz ušuškanih granica da se nešto bezveze i nepredvidivo, nešto što ne zavisi od nas samih opet ne desi. Pretvaraš se u ledeni breg koji samo što se ne istopi. Ne dopuštaš ljudima da ti priđu bliže jer imaš osećaj raspašćeš se. Ne želiš da se vežeš jer te mogu povrediti kao mnogi koji su obećavali. 

Analiza je pokazala iznenađujuće rezultate.

A kad sam završila moje istraživanje i izbrojala čega sam u životu imala više, X, Y ili Z- pobedili su ljubav i zdravlje. Nerešeno. Za nevericu. Pa zar je tako teško onda oporaviti se od stresa? Logika je u pravu. Zaključujem da vreme radi za mene i onda se baš radujem četrdesetoj u najavi. Tada će mi već deca biti velika i samostalnija, jača i otpornija. Ja ću imati više vreme za sebe, ali ću uvek biti mama kvočka. 

Četrdesete, eve me!

Kvalitetan život je onaj koji živiš po sopstvenim pravilima. Koji živiš bez pritiska i stresa. Gde si opušten i smiren. Koji stvaram. Koji priželjkujem. Gde nada nikad ne umire. 

Teram sebe da stanem i zastanem, nigde da ne žurim. Da se prepustim momentu kad moj izvor harmonije vidi leptira i potrči da ga uhvati. Često forsiram sebe da trenutak postane radnja, da momenti ostanu na sceni i u memoriji. 

Vremenom se čovek uči da se prepusti svakom momentu u kojem uživa. Da on bude glavni događaj dana, a ne neka neljubazna službenica koja je uzdrmala tvoj ego i inteligenciju. 

I onda se dogovorim sa sobom i kada razumom skrenem pažnju da pusti prave osećaje, shvatim da jesam srećna. 

Trudim se da na život gledam kao sa 25, sa iskustvom od 55, i sa naivnošću kao sa 10. 

Pobeći od straha da će se možda nešto loše desiti se mora vežbati. Lupiš sebi šamar, zaustaviš se i postaviš sebi pitanje "U redu, a šta sad misliš da ne valja da bi se opustila?". E, a imam dobru polaznu osnovu - uživanje u sitnicama, u kafi na terasi, u dvestotoj izgovorenoj reči mama u roku od dvadeset minuta kad shvatiš da si zvezda njihovog malog sveta, u lubenici, u crvenom laku na noktima, u vetru koji mi češlja šiške na četrdeset stepeni, u tirkiznoj marami, u zagrljaju, u smrzavanju u sred jula. 

Očekujem da život posle četrdesete bude kao na Letnjem igralištu, da uživam u bezbrižnosti, u zdravlju, u prirodi, u spokoju, u miru, u mašti, u zemlji čuda. Pa ako i živim u staklenoj bašti, bar je naša. Dobrodošle četrdesete, izazivam vas!

#uživanjeumomentu

Ako vas nisam smorila mogli bismo da se družimo i na Facebooku ;)